1. децембар Светски дан борбе против АИДС

Поводом обележавања овогодишњег Светског АИДС дана, УНАИДС истиче хитну потребу да се окончају неједнакости које покрећу АИДС и друге пандемије широм света.

Без храбре акције против економске, друштвене, културне и правне неједнакости, свет ризикује да пропусти циљеве за окончање АИДС-а до 2030. године, као и продужену пандемију ЦОВИД-19 и растућу друштвену и економску кризу.Четрдесет година од када су пријављени први случајеви АИДС-а, ХИВ и даље прети свету. Данас, свет није на путу да испуни заједничку посвећеност окончању АИДС-а до 2030. године, не због недостатка знања или алата за борбу против АИДС-а, већ због структуралних неједнакости које ометају доказана решења за превенцију и лечење инфекције узроковане ХИВ-ом.Пандемија узрокована ХИВ-ом остаје и даље главно јавноздравствено питање на глобалном нивоу. И као и многи други главни здравствени проблеми, и ова пандемија се суочава са додатним изазовима током пандемије заразне болести ЦОВИД-19, узроковане новим корона вирусом.У 2015. години све земље су се обавезале да ће смањити неједнакости унутар и између земаља у оквиру Циљева одрживог развоја. Глобална стратегија за борбу против АИДС-а за период 2021–2026. и Политичка декларација о АИДС-у усвојена на састанку на високом нивоу Уједињених нација о АИДС-у 2021. години у својој основи имају за циљ окончање неједнакости.

Епидемиолошка ситуација у свету и Европи

Пандемија узрокована ХИВ-ом је и даље главни јавноздравствени глобални изазов, која је до краја 2020. године преме проценама УНАИДС-а однела више од 36 милиона живота, док је више од 79 милиона људи било инфицирано. Међутим, са све већим приступом ефикасној превенцији, дијагностици, лечењу и нези особа инфицираних ХИВ-ом, укључујући и опортунистичке инфекције, ХИВ инфекција је постала хронично здравствено стање које омогућава људима који живе са ХИВ-ом да воде дуг, продуктиван и здрав живот.

Процењено је да је на крају 2020. године 37,7 милиона људи живело са ХИВ-ом, од којих је 53% било девојака и жена.

Преко две трећине свих људи који живе са ХИВ-ом живе у региону Африке (25,5 милиона). Иако је ХИВ инфекција распрострањена међу општом популацијом у овом региону, међу кључним групама становништва јавља се све већи број нових инфекција.Као резултат заједничких међународних напора да се одговори на ову пандемију, покривеност услугама се непрестано повећава. У 2020. години 68% одраслих и 53% деце која живе са ХИВ-ом у свету је примало доживотну антиретровирусну терапију (АРТ) (27,5 милиона особа са дијагностикованом ХИВ инфекцијом свих узраста тј. 3,5 пута више у односу на 7,8 милиона у 2010. години). Већина (85%) трудница и дојиља које живе са ХИВ-ом је било на АРТ током 2020, која не само да штити њихово здравље, већ обезбеђује и спречавање преноса ХИВ-а на њихове бебе. У складу са препорукама СЗО од 2016. године АРТ треба започети чим се ХИВ инфекција дијагностикује, најбоље у раном стадијуму, да би ефекти терапије били не само добробит за особе инфициране ХИВ-ом, у смислу дугог и продуктивног живота, већ и да би се редуковао пренос ХИВ-а на друге особе.

У свету је због мањкавости у доступности кључних услуга (тестирања, дијагностиковања и лечења) 680.000 људи умрло од узрока повезаних са ХИВ инфекцијом (47% мање него 2010. године), док је 1,5 милиона људи је новоинфицирано ХИВ-ом у 2020. години што је редукција за 31% у односу на 2,1 милиона у 2010. години. Међу децом регистрована је редукција нових ХИВ инфекција за 53% у поређењу са 2010. годином (150.000 према 320.000).

У 2020. године нове ХИВ инфекције опале су за 48%, а смртни случајеви повезани са ХИВ-ом су опали за 55% у односу на 2000. годину.

Ово постигнуће је резултат великих напора националних програма за ХИВ који подржавају цивилно друштво и међународни партнери.

Међутим, циљеви за 2020. годину постављени на глобалном нивоу за смањење нових ХИВ инфекција међу децом на 40.000 нису постигнути. Такође, глобални циљеви за 2020. годину – мање од пола милиона нових ХИВ инфекција и мање од пола милиона умрлих од АИДС-а, нису досегнути.

У циљу елиминације ХИВ инфекције као јавно-здравственог проблема било је потребно да, у свакој земљи до 2020. године, 90% свих особа инфицираних ХИВ-ом буде дијагностиковано, затим да 90% дијагностикованих особа инфицираних ХИВ-ом  буде на лечењу антиретровирусним лековима (АРТ) и да 90% особа на лечењу има немерљиву количину вируса у крви. У 2020. години ови показатељи су били 84% – 87% – 90% на глобалном нивоу. У односу на укупан број особа које живе с ХИВ-ом у свету (37,7 милиона) 84% је било дијагностиковано (6,1 милиона особа није знало да је инфицирано ХИВ-ом), 73% је било на АРТ, док је 66% имало успешну контролу вируса без ризика да заразе друге особе крајем 2020.године.

СЗО дефинише кључне популације као особе у популацијама које имају повећан ризик од инфицирања ХИВ-ом у свим земљама и регионима.

Кључне популације укључују: мушкарце који имају секс са мушкарцима, особе који убризгавају дрогу, особе у затворима и другим затвореним условима, особе које се баве секс радом и њихове клијенте, као и трансродне особе. Ризик од инфицирања ХИВ-ом је 25 пута већи мушкарцима који имају секс с мушкарцима, 35 пута је већи међу особама које инјектирају дроге, 26 пута је већи за особе које се баве секс радом и 30 пута је већи за трансродне особе у односу на општу популацију. Кључне популационе групе и њихови сексуални партнери чинили су 65% свих нових ХИВ инфекција широм света у 2020. години.

Повећана рањивост на ХИВ често је повезана са правним и социјалним факторима, што повећава изложеност ризичним ситуацијама и ствара препреке за приступ ефикасним, квалитетним и приступачним услугама превенције, тестирања и лечења ХИВ инфекције.

Особе које живе с ХИВ-ом имају теже исходе од ЦОВИД-19 у односу на особе које нису инфициране ХИВ-ом, а према доступним подацима средином 2021. године већини особа које живе с ХИВ-ом у свету нису биле доступне вакцине против ЦОВИД-19. Затварања и друге рестриктивне мере уведене због пандемије заразне болести ЦОВИД-19 утицала су негативно на тестирање на ХИВ и у многим земљама су довеле до пада броја дијагностикованих случајева ХИВ инфекције и упућивања на лечење.

ХИВ инфекција се може прелиминарно дијагностиковати брзим дијагностичким тестовима који омогућавају добијање резултата истог дана. Тестови за самотестирање на ХИВ постају све доступнији и пружају ефикасан и прихватљив алтернативни начин за повећање приступа особама којима нису доступне услуге тестирања на ХИВ у здравственим установама и у заједници.

Још увек не постоји лек којим би се вирус елиминисао из организма инфициране особе. Међутим, ефикасни антиретровирусни лекови (АРВ) могу да контролишу умножавање вируса и да спрече даље преношење ХИВ-а на друге сообе.

Имајући у виду присусутво „феномена леденог брега“ када је у питању откривање, дијагностиковање и пријављивање ХИВ позитивних особа, процењује се да од  2,6 милиона особа које живе са ХИВ-ом у региону Европе крајем 2020. свака пета особа није знала да је инфицирана овим вирусом.

Свака друга особа инфицирана ХИВ-ом (50%) у Европи дијагностикована је у касној фази инфекције, када је имунолошки систем већ значајно оштећен. Ово је показатељ да стратегије тестирања у циљу раног дијагностиковања ХИВ инфекције нису успешне.

Број новопријављених дијагностикованих ХИВ инфекција и процењени број нових ХИВ инфекција у целом региону Европе указује да се више особа заразило ХИВ-ом током последње деценије него што их је дијагностиковано. То значи да се у Европи повећава број људи који живе са недијагностикованом ХИВ инфекцијом.

Према проценама УНАИДС-а у региону Европе и северне Америке је 3,8 милиона особа живело са ХИВ-ом крајем 2020, док је било 196.000 нових ХИВ инфекција и 48.000 умрлих од АИДС-а у 2020. години.

Рано дијагностиковање је важно јер омогућава људима да раније започну лечење ХИВ инфекције, што заузврат повећава њихове шансе за дуг и здрав живот и спречава даљи пренос на друге особе.

Епидемиолошка ситуација у Србији

Према подацима Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” од почетка епидемије, 1985. године, па закључно са 20. новембром 2021. године, у Републици Србији је регистровано 4317 особа инфицираних ХИВ-ом, од којих су 2104 особе оболеле од АИДС-а, док је 1179 особа инфицираних ХИВ-ом умрло од АИДС-а, а још 136 инфицираних ХИВ-ом је умрло од болести или стања која нису повезана са ХИВ инфекцијом. Као и ранијих година и ове године сексуални пут преноса је доминантан (97% свих случајева регистрованих током 2021. године с познатим начином трансмисије), посебно незаштићени анални сексуални односи међу мушкарцима, како међу новооткривеним особама инфицираним ХИВ-ом (91%), тако и међу оболелима (85%) и умрлима од АИДС-а (100%). Међу пријављеним новодијагностикованим ХИВ позитивним особама у периоду јануар–новембар 2021. године било је 29 пута више мушкараца у односу на жене (преузмите најновије епидемиолошке податке).

Највећи број новодијагностикованих особа инфицираних ХИВ-ом је узраста 20–49 година (82% у 2020. години). Међутим, од 2002. године региструје се веће учешће младих узраста 15–29 година међу новодијагностикованим случајевима ХИВ инфекције (47% у 2008, 37% у 2010. и 24% у 2020. години у односу на 22% у 2002. години).

У односу на период 1985–1992. године када је 60–90% свих новодијагностикованих особа инфицираних ХИВ-ом на годишњем нивоу било из популације инјектирајућих корисника наркотика, од 2008. године тај удео је испод 10% (у 2020. години није било случајева ХИВ инфекције међу ИКД). С друге стране, почев од 2012. године већина новодијагностикованих особа у нашој земљи је инфицирана ХИВ-ом сексуалним путем (сексуални однос без кондома), преко 90%.  Под највећим ризиком су мушкарци који имају сексуалне односе без кондома са другим мушкарцима (половина до преко 4/5 свих новооткривених особа инфицираних ХИВ-ом на годишњем нивоу, почев од 2008. године).

У периоду 2005–2020. године регистровано је 15 деце млађе од 14 година, којима су ХИВ пренеле мајке које нису знале да су инфициране ХИВ-ом током трудноће, порођаја или у периоду дојења, што је значајна редукција у поређењу са периодом 1993–2004. када је регистровано 28 случајева. У 2017, 2018. и 2020. години није регистрован ниједан случај преноса ХИВ инфекције са мајке на дете, док су у 2019. години регистрована два случаја. У периоду 2005–2020. године рођено је више од четрдесеторо здраве деце од мајки са дијагностикованом ХИВ инфекцијом које су биле на стратешки препознатом програму превенције преноса ХИВ-а са мајке на дете.

Према званично доступним подацима у Србији је крајем 2020. године живело 2890 особа којима је дијагностикована ХИВ инфекција, а процењује се да у нашој земљи  400 особа није знало да је инфицирано ХИВ-ом. Знајући да ХИВ инфекција може дуги низ година протицати без икаквих знакова и симптома, једини начин да се открије ХИВ инфекција је да се особа која је имала неки ризик тестира на ХИВ. Свако тестирање на ХИВ треба да буде добровољно и поверљиво, уз обавезно саветовање пре и после тестирања, а у циљу пружања правих и стручних информација потребних клијенту да донесе одлуку да ли је прави тренутак за тестирање, али и да препозна стварни ризик тј. ризично понашање које је практиковао или које и даље упражњава, и да идентификује личне могућности за превенирање инфицирања ХИВ-ом у будућности. С друге стране, ХИВ позитивне особе имају могућност да одмах по дијагностковању започну лечење ХИВ инфекције које даје одличне резултате, како у свету тако и у нашој земљи. Захваљујући терапији ХИВ инфекција је хронично стање са којим се може квалитетно и дуго живети, али само уколико се правовременим и адекватним лечењем контролише репликација ХИВ-а.

И да се подсетимо како се ХИВ преноси, односно на који начин се не може инфицирати ХИВ-ом.

ХИВ се преноси на следеће начине:

  1. Сексуалним односом без заштите тј. без кондома (анални, вагинални и орални секс, при чему највећи ризик носи незаштићени анални сексуални однос),
  2. Са заражене мајке на дете (у току трудноће, порођаја и дојења),
  3. Разменом игала и шприцева код интравенске употребе наркотика.

 

ХИВ се ретко може пренети на следеће начине:

  1. Пољупцем у уста (само у случају ако обе особе имају неке ранице у устима, нпр. услед вађења зуба, крварења десни… па у том случају дође до контакта „крв на крв”),
  2. При тетовирању, пирсовању… (уколико се обавља нестерилизованим апаратима и у нехигијенским условима),
  3. Приликом размене прибора за личну хигијену које је претходно користила особа која живи са ХИВ-ом (бријач, четкица за зубе…).

 

ХИВ се не преноси на следеће начине:

  1. Боравком у истој просторији: социјалним контактом као што је разговор, поглед, дружење…,
  2. Додиром тј. контактом, као што је руковање и загрљај,
  3. Кашљањем или кијањем, преко зноја или суза,
  4. Пољупцем у образ,
  5. Коришћењем истог купатила или тоалета,
  6. Коришћењем исте чаше/шоље или истог прибора за јело који је користила особа инфицирана ХИВ-ом,
  7. Коришћењем исте постељине или пешкира,
  8. Контактом са предметима на јавним местима (телефонска говорница, држачи у јавном превозу…),
  9. Коришћењем истог базена или сауне,
  10. Преко животиња или убодом инсеката (комарци, крпељи…),
  11. Конзумирањем хране коју је припремила ХИВ позитивна особа.

Copyright © Завод за јавно здравље

tik tok logo sm

Завод за јавно здравље – Шабац
Адреса: Јована Цвијића 1
Тел. 015/ 300-550

ПИБ: 1000-82-545
kabinet@zjz.org.rs