Светска здравствена организација прогласила је крај ванредне ситуације и док се питамо шта је могло бити урађено боље и да ли смо нешто научили у припреми за неку будућу пандемију, “у позадини” тиња друга врста епидемије. Најмање 65 милиона људи на свету живи са последицама ковида. Ово је прича о “long COVID-u”.
Пише Ана Банко.
Почетком овог месеца, тачније 5. 5. 2023. године Светска здравствена организација прогласила је крај COVID-19 као јавноздравствене ванредне ситуације. Након три дуге године могло се очекивати да се оваква вест објави и дочека знатно помпезније, па и “гламурозније”. А зашто није? Зато што смо се са проглашењем надали и олакшању. Ипак, код већине ова вест донела је збуњеност и отворила питање: “Шта то сада значи, и да ли је и пандемија готова?”
Пандемија није готова нити ће то скоро бити. Вирус је ту. Циркулише континуирано изазивајући инфекције са различитим спектром манифестација. И даље, вирус у осетљивој популацији доводи до компликација са смртним исходом.
Чињеница је да је стопа смртности најмања у односу на почетак пандемије, али и данас, у само три државе као што су на пример САД, Русија и Француска, преминуло је близу 200 људи. У исте три земље, само у једном дану забележено је преко 25.000 новорегистрованих случајева SARS-CoV-2 инфекције.
Подсећајући се свих дефиниција и карактеристика пандемије, а узимајући у обзир и све актуелне податке и трендове изражене у бројевима, јасно је да пандемија дуго неће бити одјављена. Јасно је међутим још нешто, а то је да све претходне дефиниције не можемо примењивати наCOVID-19. Врло је вероватно да ће оне морати да се модификују. Интересантно је да је на последњој мајској конференцији одржаној у Швајцарској, а посвећеној коронавирусима, чак и Мариа Ван Керкхове, технички руководилац за COVID-19 при Светској здравственој организацији, изјавила како ни она испред СЗО нема јасну дефиницију пандемије која би се могла применити и на ову, проглашену 2020. године. Између осталог, зато је и неизвесно када би је могли одјавити.
У исто време, док начињемо теме шта је могло бити урађено другачије и боље, те шта смо и да ли смо нешто научили у припреми за неку будућу пандемију, “у позадини” тиња друга врста епидемије. Наиме, најмање 65 милиона људи на свету живи са последицама ковида. Према процени то је минимум 10% свих SARS-CoV-2 инфекција са спектром од преко 200 различитих симптома. Све ово чини тзв. “long COVID” или продужени ковид.
Дефинисати продужени ковид у још увек актуелној еволуцији вируса као и бројним текућим истраживањима врло је деликатан изазов. Међу више стотина различитих симптома, а који захватају практично све системе органа, издвајају се они повезани са поремећајима коагулације, затим кардиоваскуларни, цереброваскуларни, гастроинтестинални, дијабетес, синдром хроничног замора и бројни други. Симптоми могу трајати годинама, али се истовремено могу и преклапати. Јасно је да је врло тешко сваки пут подржати узрочно-последичну везу између SARS-CoV-2 инфекције и описаних симптома пацијента. Због тога је потребно уложити још много напора не само у дефинисању ових обољења већ и у начину њихове дијагностике, као и валидирању још увек недостајуће ефективне терапије.
Некако се чини ипак да је синдром хроничног замора најупечатљивији, те да лежи у основи осталих поменутих поремећаја. Са друге стране, лако га је усвојити од стране пацијента, а тешко одбацити од стране лекара. Без обзира што је као синдром добио посебно место у јавности, и што се о њему често говори, сигурно је мање познато, а можда и разочаравајуће сазнање, да овај синдром није нов и није ексклузивно везан за ковид.
Синдром хроничног замора заједно са ME/CFS, мијалгичним енцефаломијелитисом, први пут описан је као постинфективни синдром након Епштајн–Бар вирусне инфекције пре више деценија. Већини оних који овај текст читају назив овог вируса није познат, али је сигурно да је синдром мононуклеозе који он изазива познат свима. Лако је направити поређење и уочити основну сличност мононуклеозе и синдрома хроничног замора: дуготрајан осећај умора и исто толико дуг опоравак без специфичне терапије. Али ту су и други патогени који изазивају инфекције повезане са развојем истог скупа симптома: други херпесвируси, парвовирус Б19, ентеровируси, ебола, бактерије или паразити.
Хронично запаљење (инфламација) повезано са овим микроорганизмима води у дефицит производње енергије већ на ћелијском нивоу. Зато је само симптоматско лечење, а без видљиве патологије на нивоу система органа и даље недовољно успешно. Коначно може се додати да инфекција није једини окидач овог синдрома, као и да данас још увек нема јасно дефинисане терапије многих других тзв. “инфламаторних” болести попут ове.
Теорије о настанку читавог спектра симптома продуженог ковида подељене су у пет група, а чини се да је свака теорија подједнако документована резултатима истраживања, и већ позната из ранијих искустава са патогенима. Прва је ослоњена на поремећај згрушавања крви, који доводи до оштећења малих крвних судова а ово до системских оштећења најразнороднијих органа које поменути крвни судови исхрањују. Инфаркт, плућна емболија, дубоке венске тромбозе или оштећења јетре, бубрега и панкреаса, управо би овако могли настати. Истовремено, SARS-CoV-2 доказано ремети сигналне путеве нервног система. Тако поремећај памћења, равнотеже, оштећење слуха или зујање у ушима могу бити само неке од манифестација директног деловања вируса на нервни систем. Али када се вирус дуготрајно одржава у одређеним органима, он директно својим присуством или индиректно путем стимулације имунског система може довести до суптилних, дуготрајних поремећаја са озбиљним последицама. У тим случајевима дијагностичке методе далеко су ограниченијих капацитета. Терапијске опције такође још увек нису јасно валидиране ако их уопште и има. Тако, поремећај нормалне микробиоте (“доброћудних” бактерија) црева или неконтролисане реактивације других патогена са којима живимо, овакве микробе ставља у улогу изазивача многих болести, иако је до тада њихово одржавање у нашем телу било под контролом. На крају, свако дуго одржавање SARS-CoV-2 или његових протеина може развити стимулацију аутоимунских процеса које воде у настанак аутоимунских болести. Да ли ће сазнања која ћемо стећи у наредним годинама спектар поменутих патолошких процеса проширити, остаје само да сачекамо.
Почетком пандемије неоправдано се сматрало да деца не могу оболети од “long COVID” синдрома. Данас знамо да од њега пате деца свих узраста. Међу симптомима најчешће се пријављују замор, малаксалост, главобоља, смањена концентрација и памћење, отежано спавање, респираторне тегобе, проблеми са апетитом и многи други. Додатно, новорођенчад чије су мајке ималеCOVID-19 током трудноће, имала су већу шансу за дијагнозом неуроразвојних поремећаја.
Гералд Домингуе, један од признатих микробиолога прошлог века, при крају своје каријере изјавио је: “Код сваког пацијента са тзв. мистериозном болешћу, није мудро одбацити било који микроорганизам као потенцијалног носиоца патогених процеса.”
Ако бисмо покушали ову корисну сугестију другачије преформулисати, она би се могла и овако срочити: Свака инфекција, нарочито она која траје дуго или доживотно, може да наизглед врло дискретно подстиче наше имунске капацитете у најмање три смера. Први, да развија дуготрајно запаљење које води хроничним и трајним оштећењима ткива. Друго, да започиње настанак аутоимунске болести. И трећи, да омогућава другим “тихим” микроорганизмима који живе са нама неконтролисану реактивацију са свим до сада познатим тешким последицама. Зато је увек корисно истаћи да ниједна инфекција која у својој акутној фази делује “наивно”, а која има капацитет да свој патоген трајно настани у људском организму, не сме бити потцењена на дуге стазе. Јер другачије бисмо сагледавали COVID-19 и неке друге инфективне болести када бисмо овде одабрали само неке од такозваних “благих” примарних инфекција које кроз деценију код појединаца могу показати своје патогене капацитете: ХПВ и карцином грлића материце, Епштајн–Бар вирус и мултипла склероза, бројни лимфоми или назофарингеални карцином, хепатитис Б и Ц вирус и карцином јетре, хумани херпес вирус 6 и Алцхајмерова болест или ХИВ и СИДА.
За закључак нека остане питање: За колико до сада необјашњених узрока болести можемо “окривити” микробе, и то баш оне који невидљиво деле простор унутар нашег тела?
Извор: Pandemija nije gotova niti će to skoro biti – Velike Priče (velikeprice.com); – Проф. др Ана Банко је вирусолошкиња и сарадница Великих прича.
Фото: Foto wen hui wang / Panthermedia / Profimedia
