У Новом Саду је одржана Континуирана медицинска едукација под називом „Имунизација против беснила и доказивање титра антитела“, на којој су испред Завода за јавно здравље Шабац учествовали др Јасмина Гладовић, шеф Одељења за здравствени надзор, и санитарни техничар Иван Ђукић.
У оквиру едукације, учесници су имали прилику да се упознају са историјом развоја вакцине против беснила, њеним значајем и применом. Од прве вакцине коју је 1885. године применио Луј Пастер, па до 1984. године када је направљена савремена инактивисана вакцина, значајан допринос дали су бројни научници. У Србији је прва вакцина примењена већ 1890. године.
Примена вакцине спроводи се по принципу ПреП (преекспозициона профилакса) и ПеП (постекспозициона профилакса). Када је реч о епидемиолошкој ситуацији, главни резервоари беснила су дивље и домаће животиње, при чему се у Европи као најчешћи преносиоци издвајају црвена лисица и ракунасти пас. Највише пријављених случајева беснила до 2023. године имају Пољска, Румунија и Мађарска, док се најбезбеднијим земљама сматрају Велика Британија, Јапан и Швајцарска, које су успешно спровеле оралну вакцинацију дивљих животиња (ОРВ).
Када је у питању дијагностика беснила, златни стандард је FAT метода (fluorescent antibody test), којом се доказује присуство титра антитела у серуму животиња. Ова метода је први пут описана 1958. године и до данас представља основ дијагностике беснила у лабораторијској пракси.
Закључак едукације јесте да је потребно радити на масовној вакцинацији паса, подизању свести о значају имунизације и информисању јавности о беснилу као једној од најстаријих и најсмртоноснијих зооноза.
Презентоване теме обухватиле су:
-
„Вакцина против беснила – развој кроз историју, значај и примена“
-
„Епидемиолошка ситуација беснила“
-
„Дијагностика беснила методом FAT и одређивање титра антитела на беснило у серуму кућних љубимаца“
