Светски дан вегана обележава се 1. новембра. Све већи број људи у Србији одлучује се да из своје исхране избаци месо и производе животињског порекла. Мотивација за ову промену је различита – од жеље за здравијим начином живота, преко етичких и еколошких разлога, до потребе да се организам детоксикује. Док једни тврде да су се већ након неколико недеља осетили боље, други упозоравају да вегетаријанство и веганизам могу довести до нутритивних недостатака ако нису пажљиво испланирани.
Заговорници биљне исхране подсећају да овакав начин живота доприноси и заштити животне средине, док нутриционисти поручују да је кључ у умерености и равнотежи. Људи се на прелазак на вегетаријански или вегански начин исхране одлучују из различитих разлога – неки због здравља, други из етичких уверења, а трећи због еколошке свести. Многи верују да смањење уноса меса доприноси лакшем варењу, бољој контроли телесне тежине и нижем холестеролу.
Истраживања показују да биљна исхрана може смањити ризик од појединих хроничних болести, па је многи бирају као начин „детокса“ организма, посебно након дужег периода неправилне исхране. Значајан број вегетаријанаца и вегана одлуку доноси из саосећања према животињама, верујући да се оне не би требало користити као храна, одећа или експериментални материјал. Прелазак на биљну исхрану доживљавају као морални чин, а не само здравствену одлуку.
Постоје и они који указују да производња меса и млечних производа има велики утицај на климатске промене, као и на потрошњу воде и земљишта.
Не треба занемарити ни чињеницу да су вегетаријанство и веганизам постали посебно популарни међу младима – захваљујући друштвеним мрежама и познатим личностима које промовишу овакав начин исхране. За многе од њих, то није само навика у исхрани, већ израз животног стила и вредности.
Субспецијалиста исхране здравих и болесних људи у Заводу за јавно здравље Шабац, др Снежана Панић, истиче да би свако најпре требало да добро разуме разлоге због којих се одлучује за ову врсту исхране. Подсећа и да је у појединим културама и верским заједницама овакав начин исхране уобичајен – велики православни постови, на пример, практично су вегански.
Ипак, др Панић упозорава да ниједан начин исхране није добар ако се заснива на прерађеној храни. Порука је јасна – у исхрани треба да доминира храна у свом изворном облику.
„Прво треба направити разлику између вегана и вегетаријанаца. Сви вегани су вегетаријанци, али вегетаријанци нису вегани. Веганство је више од исхране – то је стил живота. Вегани не конзумирају ништа животињског порекла, не користе козметику тестрану на животињама, нити носе природну кожу, крзно или вуну. Неки иду и корак даље, следећи животну филозофију ненасиља, па избегавају чак и корење биљака, како не би угрозили биљке и инсекте,“ објашњава др Панић.
Месо и рибу не једу ни вегетаријанци ни вегани, али вегетаријанци у исхрану укључују јаја, млеко, млечне производе и мед. Постоје и подврсте: неки једу само млечне производе (лактовегетаријанци), неки само јаја (ово-вегетаријанци), а постоје и флексивегетаријанци који повремено једу месо или рибу, једном до два пута недељно.
„Ова исхрана не мора нужно бити инсуфицијентна,“ наглашава др Панић. „Лично нисам заговорник ни вегетаријанске ни веганске исхране, не зато што су нездраве, већ из практичних разлога. Обе захтевају пажљиво планирање и избалансиран унос намирница. Живимо у времену када сви причају о исхрани, а мало ко заиста пази шта једе. Данас је тешко планирати оброке – неко ко ради од 9 до 17 часова ретко има времена да припреми здрав оброк, па често посеже за прерађеном храном, која није препоручљива.“
Када је реч о нутритивним аспектима, најчешћи проблем код веганске исхране је недостатак витамина B12, који не постоји у намирницама биљног порекла и мора се уносити као суплемент. Такође, потребно је обратити пажњу на унос витамина D, калцијума и високовредних протеина.
„Намирнице животињског порекла садрже све есенцијалне аминокиселине које су неопходне организму,“ додаје др Панић. „Постоји двадесет аминокиселина у нашем телу, од којих је девет есенцијалних – морају се уносити храном. Постоје и условно есенцијалне, које тело производи, али у одређеним ситуацијама нису довољне, па их је потребно додатно уносити храном.“
Иако је соја високо вредна намирница, тржиште је, како упозорава, преплављено генетски модификованом сојом. Киноа, бадемово млеко и сличне намирнице, које се често користе у веганској исхрани, нису уобичајене за наше поднебље.
„Раније се веровало да намирнице биљног порекла немају довољно есенцијалних аминокиселина, али новија истраживања показују да се правилним комбиновањем то може избалансирати. Међутим, тиме се треба озбиљно бавити – што захтева време и посвећеност,“ наглашава др Панић.
Према појединим подацима, у Европи 2 до 3 одсто становништва практикује биљну исхрану. За Србију, међутим, не постоје релевантна истраживања нити прецизни подаци.
„Глас Подриња” Изворни текст доступан на линку
