Наш запослени у Заводу за јавно здравље Шабац, Немања Пауновић, прошао је кроз веома тежак и изазован животни пут. Његова борба за здравље, упорност, снажна воља и истрајност представљају инспирацију за све нас. Његова прича, која је објављена у оквиру рубрике „Глас пацијента“, сведочи о снази људског духа и важности подршке за време лечења. У наставку преносимо текст у целости како би охрабрили све који пролазе кроз тешке здравствене изазове:
„Рођен сам 1994. године у Шапцу као превремено рођена беба. Моја борба са болешћу кренула је јако рано још када сам као беба од годину дана имао сталне прехладе, повишену температуру. У том периоду сам због ниског хемоглобина и високо креатинин упућен сам за Београд у Универзитетску дечју клинику у Тиршовој, на Одељење нефрологије. После извесног времена, кренуо сам на перитонеалну дијализу коју сам наставио и Шапцу. Током боравка у клиници у Тиршовој, у којој провео осам месеци дијализу сам обављао уз помоћ медицинског особља. Потом је моја мајка, као мој пратилац, обучена за рад око дијализе како од саме припреме тако и до самог процеса дијализе, и након ње.
Процес дијализе трајао је обично у вечерњим часовима по 12 сати. Апарат за перитонеалну дијализу купили смо о свом трошку, како би нам процес дијализе био лакши и редован. Због финансијских потешкоћа у том периоду, новац за апарат сакупљали смо уз помоћ добрих и племенитих људи. На моју срећу и срећу моје породице успели смо и у тој борби. У тим тешким тренуцима мало наде и вере, пружили су нам племенити људи. Апарат за перитонеалну дијализу набавили смо из Шведске, то је био Гамбров апарат. Ја сам из мањег насељеног места Мајура поред Шапца и често смо путовали на контролу у Београд. За време бомбардовање ризиковали смо живот, јер је било тешко доћи до материјала који ми је био потребан. Велику улогу у том периоду одиграла је моја др Амира која је у сарадњи са ВМА (Војно Медицинском Академијом) и др Максићем помогла да добијем материјал како бих могао да наставим са својом терапијом, односно процесом дијализе. У том периоду наша срећа је била немерљива када смо успели да дођемо до потребног материјала, за време узбуна и сирена. Након две и по године, моја трбушна дупља није могла да издржи.. Нажалост, тако мали морао сам да идем на хемодијализу колима Хитне помоћи у УДК у Тиршовој, три пута недељно по четири сата. Тада сам већ почео да заостајем у висини и тежини за мојим вршњацима. Дијализа је једна од помоћи да живите, али је тешка за људе који иду на њу, јер се након завретка поступка дијализе осећате се врло слаби, уморно и исцрпљени. Поред исцрпљености количина воде која сме да се унесе у организам је ограничена, а самим тим ствара се проблем са уносом хране и пића. За децу која пролазе кроз овај процес, најбоља дијализа је управо ова коју сам имао, а то је перитонеална. Разлог је врло једноставан животни циклус детета се не мења и самим тим дете је мање подложно стресу што је саставни део процеса дијализа. Ова врста дијализе врши се током ноћи када спавамо. Преко дана деца имају право на неометано детињство препуно игре, као и деца која нису на дијализи.
Након свега тога постављало се питање: „Да ли ћу ићи на трансплатацију?”. Моја болест је удружена што је саму трансплатацију и моју борбу отежавало. Требала ми је трансплатација и јетре и бубрега. Захваљујући мојој докторки и њеној жељи да ми помогне, она је успела да ступи у контакт са др Росаном из болнице „Молинетте – АОУ” у Торину, у Италији. Захваљујући докторки и позиву из Италије било је наде за мене. Са 6 година трансплатиран сам управо у Торину у тој болници. Захваљујући упорности мојих родитеља, вери и жељи моје докторке Амине, али и мојој борби наши животи мењају се на боље доласком у Италију. Сећан се вечери када сам добио позив да дођем на трасплатацију. Тренутак среће мојих родитеља био је неописив. Тог 21. априла 2002. године трасплатирани су ми је јетра и бубрег, а операција је трајала 13 сати. Уз помоћ добрих и племенитих људи и доктора које сам тада упознао пребродио сам све неприлике и муке као мали дечак и вратио се опоравиљен кући пун жеље и воље за свим што ми је било ускраћено. Повратком у нашу лепу земљу отпочео сам своје школовање прво у основној школи у Мајуру где и сад живим. Након основне школе уследила је Медицинска школа „Др Андра Јовановић“ у Шапцу. После толико проведеног времена на клиници у Београду и у болници у Торину, природно је био да наставим школовање у смеру медицине и да на тај начин вратим дуг мојој др Амини и др Максићу. С обзиром на то да ме је пут после школовања навео да радим у „Заводу за јавно здравље Шабац, на услузи сам својим суграђанима као што су они некада давно били мени. Упоредо са послом завршио сам и Економски факултет, а данас сам ожењен и поносни отац једног дечака.
Велику захвалност дугујем болници „Молинетте”, јер да није било њих, мојој породици и мени боравак у страној земљи без знања иједне речи италијанског језика, био би веома отежан и додатно стресан. Такође, велику захвалност дугујем својим родитељима на труду и истрајној борби да мој живот буде здрав, нормалан и пун лепих успомена током самог боравка у Италији, тако и након повратка, па све до данашњег дан.
Надам се да ћу охрабрити и друге људе да се боре и не одустају. Живот итекако пише романе..”
